Ружичасти цват лотоса сједи изнад воде.
Понекад се сматра да су лотос и водени љиљани иста биљка. Иако су обоје водене биљке из исте породице, Нимпхаеацеае, неке одлике их разликују једна од друге.
Цвеће и семенке
Биљка лотоса, која се назива и свети лотос, има дугачка стабљика и лишћа у облику диска која нарасту до 35 центиметара у ширину. Цветови ружичасте или беле боје су велики са много латица. Округле или овалне семенке ове биљке производе у централним великим махунама; према "Америцан Јоурнал оф Ботани", сматрају се најстаријим семенима на свету који се могу доказати. Семе које су пронађене у Кини тестирано је коришћењем датирања угљеника и за које је откривено да су старе од 1, 288 година, дају или узимају 200 година, успешно клијају и још увек расту, од марта 1994. Водени љиљан ствара велике беле, понекад ружичасте цветове, са много латица и жутим центрима са великим, округлим, зеленим листовима. Биљка производи плодне капсуле пуне семенки које се производе након што се потроше цвеће.
Водени љиљани сједе на води.Станишта и раст
Лотос је вишегодишња водена биљка која расте у плитким језерцима и мочварама са стабљикама чврсто укоријењеним у блато, а понекад подиже лишће и увијек подиже цвијеће изнад воде. Водени љиљани су вишегодишње водене биљке које расту у блатњавим водама као што су баре и спори потоци дубоки и до 7 метара. Коријени љиљана су имплантирани у блато, а лишће и цвијеће почивају на површини воде.
Нативе Регионс
Лотуси су аутохтони у јужној Азији и Аустралији. Пронађени су рани остаци водених љиљана из Европе пред ледено доба. Мирисне водене љиљанке расту у источним регионима Северне Америке, укључујући Канаду. Такође су пореклом из региона Амазоније. На водене љиљанке се помиње и слике из древног Египта и Кине.
