Дете би данас вероватно било разочарано добротама које су пронађене у божићним чарапама из прошлости. Нити један електронички или игрица, већ се воле слаткиши, ораси и свеже наранџе, који су се у то време сматрали правом посластицом.
Традиција празника можда је започела током Велике депресије, времена када многе породице нису могле да приуште куповину празничних поклона и уместо тога поклоне ово слатко и тешко доступно воће, према Китцхну. Буђење ујутро на божићно јутро и проналазак свеже наранџе у вашој чарапи сматрали су се луксузом.
За неке породице, посебно оне које су живеле у хладним пределима, наранџе су биле егзотична посластица. Тобиас Робертс, писац Хуффингтон Пост-а, присјећа се фасцинације своје плодове на западњачкој баки. "Као дете, сваког Божића пронашла би наранџу у ножном дијелу чарапе; тајанствено воће доносило је из неког егзотичног топлог места званог Флорида", написао је. „Била је посебна и јединствена, због реткости и природних ограничења која су од наранче учинила оскудном робом у Мичигену.“ Једење овог тропског воћа било је забаван начин за децу да прославе празнике.
Постоји још један део историје коме се можемо захвалити због ове божићне традиције - легенда о Светом Николи. Весели момак дао је три златне куглице сиромашном човеку чија се ћерка није могла удати јер није могао да приушти мираз, наводи Смитхсониан.цом. Прича каже да је свети Никола бацио злато на димњак човека, где је завршио у кћерким чарапама, које су се сушиле ватром. Касније у историји, људи су почели да поштују причу и свеца дарујући наранчама уместо куглица злата.
Данас је свеже воће замењено забавним гадгетима и другим гизмосима, али увек ћемо волети идеју да нашим пријатељима и вољенима подаримо нешто слатко за јело.
(х / т Китцхн)
